Neke objave samo preletiš i zaboraviš za par minuta. A onda naletiš na one kojima se vraćaš zbog jedne jedine rečenice. Ne zato što je pretjerano filozofska, nego zato što je precizno pogodila tačku o kojoj već dugo razmišljaš, samo joj još nisi pronašla prave riječi.
Meni se to dogodilo prije nekoliko dana.
Naišla sam na objavu o poslu i kredibilitetu. Autorica je prepričavala razgovor sa jednom HR menadžericom. Na pitanje šta najbrže uništava nečiji kredibilitet na poslu, mislila je (kao i ja) da slijedi tipičan odgovor: kašnjenje, greške, nepouzdanost, neznanje.
I naravno… Nije bilo ništa od toga. HR menadžerica je rekla:
„Nastavi govoriti istinu u prostorijama u kojima ljudi imaju koristi od pretvaranja.“
Rečenica me zakucala. Ne zato što mislim da treba bezfilterno izgovarati sve što ti padne na pamet, niti zato što iskrenost sama po sebi pravi dobrog radnika. Ko god radi s ljudima zna da način na koji nešto kažeš određuje hoće li te iko uopšte čuti. Ponekad je prešućivanje sitnice prosta kultura. Ali postoji ogromna razlika između toga da biraš način na koji ćeš nešto reći — i toga da biraš hoćeš li uopšte reći ono što vidiš.
E, o toj razlici razmišljam danima.
Čudna matematika radne iskrenosti
Na početku karijere logika izgleda prilično čisto: radiš svoj posao, trudiš se, pitaš kad ne znaš, ukažeš na problem i ponudiš rješenje. Ako pogriješiš — priznaš. Prirodno pretpostavljaš da takav pristup gradi povjerenje.
I gradi. Sve dok ne dođeš u okruženje gdje problem odjednom nije šta govoriš, nego to što ljudi oko tebe više ne žele da to čuju. Tada kreće sabotaža vlastite glave:
„Jesam li ovo rekla presirovo?“
„Jesam li trebala pustiti?“
„Jesam li pretjerala sa reakcijom?“
Možda i jesi. Ali kad se isti obrazac ponovi deset puta, shvatiš da nije problem u jednoj rečenici niti u nesporazumu. Problem je u očekivanju da vidiš stvari, ali da se ponašaš kao da si slijepa. A to je poprilično opasan teren.
Kako odjednom postaneš „teška“ osoba?
Nisi se promijenila. Samo si prestala učestvovati u igri koju je svima ostalima lakše ignorisati. Dovoljno je da postaviš pitanje koje niko ne postavlja ili kažeš da nešto nije dobro urađeno, i tvoja se etiketa preko noći mijenja:
* Pitanja postaju „propitivanje autoriteta“.
* Primjedba postaje „negativna energija“.
* Postavljanje granice postaje „loš stav“.
* Standardi koje držiš postaju „previsoki i nerealni“.
Tu naučiš najgorčiju profesionalnu lekciju: nije dovoljno biti dobar u onome što radiš. Ključno je kakvu kulturu tvoje okruženje zapravo nagrađuje. Postoje timovi koji kažu: „Imamo problem, hajde da ga riješimo.“ I postoje timovi koji nagrađuju one koji klimaju glavom i govore: „Ma super je ovo, sve štima.“
Profesionalnost nije postati nevidljiva
Profesionalizam ne znači gurati glavu u pijesak da se ne bi pokvarila atmosfera. Profesionalnost je znati reći istinu bez drame, bez suvišnog konflikta i bez potrebe za dokazivanjem — ali i bez odustajanja od sebe. Velika je razlika između tona: „Ja sam uvijek u pravu“ i stava: „Čujem te, ali neću se praviti da ne vidim ono što je jasno.“ Ovo drugo nije težak karakter. To se zove integritet.
Ne stavljaj svu svoju vrijednost u jednu ladicu
Svi mi vezujemo osjećaj sigurnosti za ugovor, redovnu platu, poziciju u firmi i godinicama staža u CV-ju. Ali prava, duboka sigurnost dolazi tek kada shvatiš koliko je rizično ako ti čitavo samopoštovanje ovisi o odobrenju jednog šefa, jednog tima ili jedne kancelarije. Zato sam počela drugačije gledati na sve što gradim sa strane. Na pisanje. Na Ambitisticu. Na projekte, nova znanja i mrežu ljudi izvan primarnog posla. Ne mora svako pokrenuti vlastiti biznis. Nekome je dovoljno da savlada novu vještinu, napravi jak portfolio ili izgradi kontakte van svoje trenutne firme. Suština je prosta: kad imaš samo jednu opciju, pristat ćeš i na uslove na koje inače nikada ne bi pristala.
Najskuplje su stvari koje uradimo protiv sebe — ono sporo, neprimjetno savijanje kičme. Prvo prešutiš sitnicu. Onda prešutiš nešto što ti je važno. I na kraju se navikneš na verziju sebe koja stalno drži kočnicu. A onda se iznenade kad kažeš „Ne“ i proglase te promijenjenom. Nisi se promijenila — samo si prestala trošiti energiju na to da budeš svima pitka.
Između redova
Ovaj period u kojem imam više obaveza nego ikada naučio me nečemu paradoksalnom: mislila sam da u gužvi neću imati vremena za razmišljanje, a dogodilo se suprotno. Najbolje misli dolaze u pauzama između dva zadatka. Između poruka i dogovora. Zato i pišem ovo sada, iako na blogu objavljujem rjeđe. Ne pišem da popunim kvotu, nego tek onda kada osjetim da imam misao koja je odležala i dobila svoj pravi oblik.
Možda ne moramo uvijek biti najglasniji u prostoriji. Ali moramo dobro paziti na trenutak u kom počnemo šutjeti samo zato što bi naša istina pokvarila tuđu udobnu priču. Posao, tim i kompaniju možeš promijeniti sutra. Ali naviku da vlastiti glas smanjuješ na veličinu prostorije u kojoj se nalaziš — to se puno teže mijenja. Zato se i vraćam onoj rečenici s početka.
Pa vas pitam:
Jeste li ikada osjetili da ste postali „problematični“ onog trenutka kada ste samo prestali prešućivati stvari koje nisu u redu? Koliko slobode zaista imamo da budemo iskreni na mjestima na kojima radimo?
Komentariši